You are currently viewing Beskućnik

BESKUĆNIK

Zabran je imenica muškog roda – značenje izvedeno preko sinonima: drveće, čestar, lug, mladikovina, gustiš, les, gora, dubrava, šumica, šumarak, gaj. Tako piše u Wikipediji.

Jednom davno upoznah jedan Zabran.

Bio je jako simpatičan. Malko neuredan, malo divalj i neotesan. Ali nasmejan, radostan, nekada na ivici raskalašnosti.

Noću mračan, ali muzikalan, raspevan i užasno zaljubljen. U sve nas i naše devojke. I bučan i pomalo nekulturan.

Nije znao za kućni red, nije mario za bon-ton.

Družio se sa rekom, očijukao sa vetrovima, flertrovao sa lađama.

Nije voleo da se brije. Nije baš mario ni za kupanje iako mu je reka bila najbolja drugarica. Voleo ježivotinje i rado ih gostio.

Voleo je i tamburaše. Nije mu smetalo da ostaje budan do zore. I trpeo nas je i naše bicikle i prve fiće i tristaće i šatore i roštilje i parove i čitave razrede i generacije. I maturante i one koji su slavili eho nekih davnih matura.

Hvalio se kako ima puno prijatelja. Uživao je u tome što ga svi vole.

Nije Zabran znao da neki vole bezuslovno, a neki sebično.

Onako zanet i razbarušen nije ni primetio da neki od nas nisu spremni da ga vole onakvog kakav je. Da neki vole sebe u Zabranu više nego Zabran onakav kakav jeste.

Počelo je šišanjem i brijanjem. Tako smo ga „uljudili“. Čupavi hipik više nije bio prihvatljiv.

Malo nam je zasmrdeo kada smo ga ošišali i obrijali. Na reku, na ribu i mulj u proleće. Smetali su nam insekti i ničiji psi, miris stajnjaka sa njiva i mirisi lipa i bagrema, pa smo odlučili da ga operemo, da miriše, da bude pravi gospodin. Uostalom, došlo je vreme da postane čovek. Toliko dugo se poznajemo, pa smo procenili da je trenutak da postane jedan od nas.

Svideo nam se umiven i podšišan. Shvatili smo da odelo čini čoveka. Pa smo ga i obukli. Sako od sojenica, pantalone od splavova, cipele od kafana i kravata od asfalta, pa kaiš od šljake, sat od skutera i kapa od čelika. I zamirisao je. Na roštilj i dizel gorivo. Najzad poznato okruženje i mirisi, skoro kao kod kuće.

A poslednji modni dodatak nam se naročito svideo. Most „junačkog“ imena ga je definitivno „ulepšao“ do neprepoznavanja.

Na opšte iznenađenje, doslelile su se i komšije. „Fini“ neki ljudi, samo malo smrde. Na otpadna ulja i deterdžente. Na ugalj i mazut. Na fekalije.

Postao je mali, nekako se skupio posle pranja, pa smo odlučili da ga „našminkamo“. Počeli smo sa parkinzima, tamo gde im jeste mesto, a i tamo gde za parking mesta nema. Pa smo još malo asfaltirali, staze za pešake, pa za bicikle, pa i za automobile. Retke fiće i još ređe tristaće su zamenili stojadini i jugići, pa prikolice, pa bembare i audiji.

Pa jedna kafana, pa još jedna kafana, pa veliki splav, pa naselje kraj vode, pa naselje na vodi i na kraju „China town“ na vodi.

I neka nova muzika je zasvirala. Tamburaši su prognani u istoriju, a zameniše ih pojačala i beat-ovi, čudni, tuđi, semplovani glasovi, nakaradni sthovi …

Roštilji se i dalje lože. Skoro na haubama bembara koje pevaju o curama koje se evrom mere.

Pije se i „šenluči“. S Đani. Jer ko što narodna mudrost kaže „No Djani no party“.

A kad se žurka završi i mamurni odemo, ostavimo „starom prijatelju“ ambalažu koju smo poneli od kuće, ogriske i okrajke koji su pretkli, prerađevine varenja po obali …

Nekako nam se tako musav nije dopao, pa smo morali da nađemo dadilju. Čitavu jednu firmu da „profesionalno“ brine o maloletniku. Da mu redovno menja pelene, da ga šiša i brije, da mu cedi bubuljice, da ga oblači u nova odela i da ga obogati „sadržajima“.

I tako, popravismo ga načisto.

Pa ponosni dovodimo prijatelje kod druga Zabrana da okuse sve ono što on može da ponudi. Ovako proširen i dopunjen. Ko enciklopedija.

I ponekad ih pitamo da li im se dopada. I najčešće nam se odgovor ne dopadne.

Jedan od onih koji našeg zajedničkog druga pamti dok je bio čupav i nestašan reče da je sada Zabran beskućnik, siroče ispod mosta, bez kuće i kućišta. Da smo mu sve uzeli. I miris i šmek. Da smo mu „uvalili“ izletnike, splavaroše, skuterdžije, drumske krstarice, bembare i audije, propale vikendice i na kraju dadilju da ga po svom liku vaspitava.

Rekom plivaju fekalije i otpad kome se ni rod ni poreklo ne zna. Navodno.

Međ topolama i jasenovima vijaju isparenja našeg dragog gosta iz daleke Kine. Mirišu kao da četa varilaca još uvek vari konstrukciju mosta.

Pogled sa mosta Miloš Veliki je divan, ali odozdo, beskućnik ga gleda zgađen smradom i bukom.

Umivamo ga neprekidno, ko u pesmi Jove Zmaja, ali uzalud. I niko se više ne kupa.

I nema više šumskih drugara, retko i ptice čujemo.

Čovek je Bog. Stvara prema liku svom. I slobodan je da veruje da je ono što je stvorio kreacija vredna divljenja.

A Zabran je samo „spomenik prirode“, „izletište“ na Savi, nalazi se na teritoriji Obrenovca i slika je njegovoga lika.