Blog

Majka je ratno dete. Rođena u drugoj godini Drugog svetskog rata. Ničim je ne možete ubediti da rat ne pamti. Ni vojske, ni vojnike, ni nemaštinu, ni nestanke, ni povratke …

Ona pamti Grujicu. Dedu Grujicu. I samo kroz njegove priče pamti rat. I detinjstvo. I prvu mladost. Braću, sestre, majku, oca, stričeve, tetke, strine, teče… One žive i one koji to više nisu. Imanje, zadrugu i ukućane na broju za omanju četu vojnika.

Grujica. Domaćin, gazda, ponosan i ohol. U vlasti da odluči. Da odluči o sudbini unučadi. Da odluči o sudbini svakog od ukućana. Da odluči o sudbini zadruge, sela, opštine.

Oni o čijoj sudbini je odlučivao ne pamte ga po dobrom.

Svako sećanje na njega ima ukus proje.

Proja je mešavina kukuruznog brašna i vode. Osnovna osobina proje je da se jede dok je ima. Ne baca se. Ni kada pobuđa. Jede se. I kad je pobuđala. Proja ne škodi. Proja stvara osećaj sitosti. I gladi. Kada je pojedeš sit si je za ceo život. I gladan. Svega onoga što proja nije.

Proja je izmišljena da bi svi bili tihi. Dok proju jedeš, ne govoriš. Ako pokušaš da govoriš, zagrcneš se projom. Ili ti proja ispadne iz usta. Zato ćutiš i jedeš.

Ćutiš i kad radiš. Kad se radi ne govori se. Uzalud je trošiti snagu na razgovor. Mnogo je posla. Zato ćutiš.

Ćutiš i slušaš. Grujicu.

Ćutiš i slušaš jer može da nestane i proje. Ako Grujica tako odluči.

Ćutiš čak i kada kolješ stoku. I kada meso soliš. I kada ga sušiš. I kada ga pečeš. Naročito dobro ćutiš kada ga ne jedeš.

Ćutiš i kada skidaš kajmak. Kajmak koji nećeš jesti. I kada siriš sir. Koji takođe retko jedeš.

Meso i kajmak jedu drugi. Oni čija moć je veća od Grujicine. Oni koji mogu da odluče da čoveka nema. Vojska. Policija. Državni činovnici. Sreski načelnici. Oni čije oči ti nikada nisi videla. Jer nije pristojno da ih u oči gledaš, čak i kada im se obraćaš. A obraćaš im se samo kad te oni nešto pitaju.

Nikako kada jedu ono što si ti napravila. Meso, kajmak, sir, jaja …

Oni ne jedu proju.

I Grujica retko jede proju. Kad poželi. Samo kad poželi. Retko je poželi.

Grujica je majci pričao razne priče. Iz rata. Strašne priče. Pričao ih je kad je rat završen. Tako majka pamti rat.

I priča o ratnoj proji je Grujicina priča. I priča o vojskama i sreskim načelnicima je Grujicina priča.

Majka nema sopstvena sećanja o ratnoj proji. Ona pamti samo onu poratnu.

Junaci priče o poratnoj proji su komesari, komandanti, sekretari … A priča je ista. I isti je kraj kao u priči o ratnoj proji.

Majka ne jede proju. Nije je jela od udaje do penzije. Sada ponekad učini izuzetak. Da ugodi snahi. Snaha voli proju. Kao pomalo arhaični dodatak sarmi. Majka može da je jede sa takvim nadevom. Priznajem i meni prija.

Pre nekoliko godina sam odlučio da majku odvedem u „domovinu“ proje. Na mesto gde se Grujica upokojio. I gde i projin grob.

Otišli smo na projine zadušnice.

Tamo više ničega nema. Ni proje, ni imanja, ni ljudi, ni bunara, ni mlekara, ni magaze, ni štale …

Tamo žive samo uspomene.

Ne uvek lepe.

Ukus proje je nestaje sa ljudima koji taj ukus pamte. A pamte ga. Pamti ga i majka.

Snažna je to uspomena. Uspomena koja je podseća na Grujicu. Na Grujicinu moć da odluči. Na Grujicine priče o moći. Na oči nekih ljudi koje nikada nije videla. Jer nije smela. Na mirise suvog mesa i kajmaka koje je u snu mazala na proju.

Majka štedi. Čitav život štedi. Zbog proje. Zbog Grujice. Zbog očiju koje nikada nije videla.

Majka štedi na sebi. Prati sniženja i akcije. Traga za povoljnijim cenama. Troši snagu na duge šetnje da bi kupila povoljnije. Nešto kao proja iz Lidl kataloga.

I ćuti. Dok to radi. Ili dok radi bilo šta. I dok jede. Proju iz Lidl kataloga.

Majka nije cicija. Poklanja ušteđeno. O rođendanima, venčanjima, uspesima unuka i dece. I opet štedi.

I boji se. Da ne dođu opet projina vremena. Za to štedi.

I strah je. Pa zameri. Niije dobro gledati u oči moćnima. Nije dobro obraćati im se. Osim kad moramo da molimo. Kad je nužda.

Ćutanje je dobro. Malo je onih koji imaju šta pametno da kažu. Zato je dobro ćutati. I mudro.

Proju ne moraš voleti. Ali proja izoštrava mudrost. Tera te da ćutiš. Oni što su govorili nisu dobro prošli.

Ćutanje je zahvalnost. Za proju. A može i nje da nestane. Ako Grujica tako odluči.

Opet, bolje Grujica nego oni ljudi bez očiju. Što čudne jezike govore. I jedu meso i kajmak. Kajmak preko sira. Pa mažu na hleb. Beli. I ne vole proju.

Ne vole ni nas. Kao proju.

Oni su kajmak. Mi proja. Kajmak i proja ne idu zajedno. Čveku bude muka kad pomeša kajmak i proju. Tako veli Grujica.

Grujicina proja je naša mera.

Ostalo pripada Grujici. I ljudima bez očiju i obraza.

Gde se i kako završava priča o proji? Grujicinoj proji.

Duboko u Grujicinom džepu. Tamo gde krije ključ od mlekara i pušnice. Tamo gde počiva zlatnik koji je Grujicina mera slobode i sreće. Onaj zlatnik koji ne deli ni sa kom odnas, a nije njegov. Onaj naš zlatnik koji tvrdoglavo i neprijatno zvecka. I ponavlja pitanje. Čija je proja Grujice? Čiji su sir i kajmak? Čija je pršuta Grujo? Jel sve to samo tvoje, pa nam deliš koliko misliš da nam treba?

Priča o proji se završava u času kada Grujici poslužimo proju na zlatniku na kome piše: Čija je proja Grujice? Čiji su sir i kajmak? Čija je pršuta Grujo? I gde su ključevi od mlekara i pušnice? Da vidimo gde je naša proja i naša pršuta, da probamo kajmak na siru. Kakva je proja Grujo? A on žvaće i ćuti. Ćuti Grujica i jede proju.

I razume Grujica, naučio je i on. I ćuti. Ćuti za svu proju koju nije voleo ni pojeo celog svog života. Došlo vreme da Grujica proba proju. E tu je kraj pričeo proji.